Les entretiens… Razgovori…

Borhes i Branka Bogavac

“Chaque fois que j’écrivais, j’ai senti une émotion, une émotion devant la vie. Je pense qu’on ne peut pas écrire sans émotion, sans passion, sans souffrance et sans sentiments.

Le malheur est plus riche que le bonheur, et l’echec plus que la victoire. Le bonheur est un but à soi, tandis que le malheur doit se transformer en quelque chose d’autre, en une oeuvre d’art.

Dans l’Odyssé on dit que les dieux ont apporté le malheur aux hommes pour qu’ils aient matière à faire des épopées.”

Jorge Luis Borges (1983.)

 “Svaki put kada sam pisao, osjetio sam neko uzbuđenje,  uzbuđenje  pred životom. I mislim da se ne može pisati bez uzbuđenja, bez strasti, bez patnje i osjećanja.

Nesreća je bogatija od sreće, a poraz od pobjede. Sreća je sama svoj cilj, a nesreća treba da se pretvori u nešto drugo, u umjetničko djelo. 

               U ‘Odiseji’ se kaže da su bogovi dali nesreću ljudima da bi imali šta da  opjevaju.”    

                                                                            Horhe Luis Borhes (1983.)                                                                                                                                              

 

A propos de l’oeuvre de Branka Bogavac O djelu…

O Branki Bogavac i njenim knjigama govorio sam na brojnim promocijama organizovanim u posljednjih 15 godina u mnogim gradovima: Kotoru, Herceg Novom, Budvi, Podgorici, Baru, Danilovgradu, Beogradu…

Za svaku od tih promocija i predstavljanja njenog djela, pisao sam posebne tekstove. Kada bi se oni sabrali bila bi to čitava jedna knjiga sa ne malim brojem stranica. Svaki put sam pisao poseban tekst i imao drugačiji pristup. Ne zato što sam ja tako htio, već zato što je to nalagalo Brankino, u mnogo čemu, polifono djelo koje je svaki put tražilo drugačiji prilaz i ozbiljnije čitanje.

I ovoga puta je tako. Samo, što za ovu priliku, za razliku od ranijih, kada sam se osvrtao na pojedinačne knjige, potrudio sam se da sačinim Brankin stvaralački portret. Neku vrstu životopisa u duhu Plutarhovih životopisa, pa i, usuđujem se reći, neku vrstu imaginarne biografije, u duhu i na način, kako je to činio jedan od njenih značajnih sagovornika – Horhe Luis Borhes. Neki mi fragmenti iz ovog bogatog životopisa izgledaju fantastično, pa je moje opredjeljenje za ovakav pristup prirodno.

Brankino do sada ostvareno djelo dostiže impozantnu cifru od 4 000 stranica u 10 publikovanih knjiga, od kojih su pet pod jedinstvenim naslovom “RAZGOVORI U PARIZU”, kojima se prošle godine priključila i šesta  knjiga – “OD BEZNAĐA DO NADE”. Ta knjiga je objavljena u izdanju Kulturnog centra iz Bara, koji je postao njen izdavač, prepoznajući značaj ovog djela i posla kojim se bavi njegova autorka.

Branka Bogavac je razgovarala sa 57 slikara i ti razgovori su se protegli na 1 600 stranica. Knjige tih razgovora su naslovljene  “Slikarstvo kao neracionalna sreća”  i  “CRNA GORA U PARIZU”, Razgovori i susreti s umjetnicima”.  Posebno značajna u ovom segmentu njenog angažmana jeste knjiga “RAZGOVORI S DADOM”, koja je doživjela dva izdanja, što je dokaz interesovanja čitalaca za ono što radi. Sa njenom knjigom razgovora ostala su dragocjena svjedočanstva o ovom velikom slikaru, njegovom životopisu, poetici, ali  i  o etici. Ova knjiga za crnogorsku kulturu predstavlja pravo blago.

    Dado Đurić, Vladimir Veličković, Branka Bogavac i Ljubo PopovićMiodrag Djurić Dado, Vladimir Veličković, Branka BogavacLjuba Popović

Krenuvši iz Virpazara, gdje je rođena i gdje je njen otac Sekule učiteljovao, pa preko Bora i Bihora, Berana i Beograda – Branka Bogavac je stigla do Pariza, gdje se intelektualno ostvarila. Taj megapolis, može se reći, bio je njen srećan trenutak. Ona sudbinska zvijezda bila joj je naklonjena, otvarajući joj puteve, koje najčešće, skloni smo da pomislimo, riješi slučaj. Međutim, mišljenja sam da slučaj ne postoji. Mapu naših puteva crtaju zvijezde.

Dakle, na mapi njenog života Pariz je ključna stanica. Da nije bilo Pariza, ne bi bilo ni ovih knjiga, ni ovih razgovora. Zamislite koliko bi bez njih bili duhovno siromašniji.

Ovo obimno djelo, impozantno i svojim estetskim vrijednostima koje ga određuju, svojevrsna je enciklopedija, galerija likova, galaksija ideja, poetika i etičkih kodova, pa je zbog toga jedinstveno. Na jednom mjestu su veliki duhovi XX i XXI vijeka. Pisci, slikari, muzičari, režiseri, političari, izgnanici i samoizgnanici, patnici koji su spremni da postradaju za ono što u sebi nose kao misiju. Ja ih ne bih nabarajao, taj broj je velik, i svi su oni značajni, svako u svom domenu i svojoj umjetnosti… U svom vremenu.

Nije to bio nimalo lak posao. Za njega je bila potrebna velika ljubav, pa energija, volja, znanje, čitanje njihovih djela. Situiranje u vremenu i prostoru. Mnogo komponenti. Jedan veoma zahtjevan posao i veliki izazov na koji je Branka Bogavac odgovorila, držeći u svemu nivo, dostojan njenih sagovornika.

Sada, svi na jednom mjestu, u njenim knjigama, čine univerzum ili još prisnije – kosmos. Svi ovi razgovori dovedeni su do ravni na kojoj oni ravnopravno komuniciraju, pa su ove knjige ujedno  Veliki dijalog  i  monolozi. Ali su i vanvremeni horovi, glasovi koji su se izvili iz svojih  Prostora  sa svim autentičnostima podneblja u kojima su rođeni i stasali, do sopstvenih kreacija i vrijednosti koje su ih izdvojile, a zbog čega su mnogi od njih pretrpjeli torture sistema, upravo zato što su bili van sistema, i što se nijesu u njega uklapali. Jednostavno, bili su heretici s glavom u torbi i vjerom da čine pravedne stvari. Ti i takvi stradalnici suštinski i duboko su pobjednici.

Pariz je bio svjetiljka što magično vuče te leptirove s gvozdenim krilima i jakom voljom, koji nijesu pristali da njihov um bude zarobljen, pa su tražili prostor slobode gdje mogu da se iskažu i pokažu. Pariz, taj jedinstveni megapolis duha, bio je idealno mjesto za njihovo samostvaranje. Mjesto gdje se ukrštaju putevi i sudbine. Gdje je Branka Bogavac bila u mogućnosti da ih vidi, da dođe do njih.

Ova činjenica je važna u biografiji ove autorke koja nije baš tipična. Njena atipičnost je otvarala vrata, njena neposrednost, konačno i nadasve – ljubav koja otvara gvozdene kapije i čini dostupnim i one nedostupne. Kakav je bio Emil Sioran, rumunski filizof, taj mračni Heraklit XX vijeka, koji je iz jednog pariskog potkrovlja odašiljao varnice – ideje, gnome i filozofeme koje su se razlijetale po svijetu, tražeći rijetke posvećenike i preobraćenike – kakav je bio on. Autorki koju večeras predstavljamo uspjelo je da i do njega dođe, da joj se otvori, ispriča priču koju niko nije znao. Konačno, progovorio je i nemušti Sioran. Osjećam potrebu da ga večeras pomenem. A ako bi krenuo u dalja pominjanja, bilo bi mnogo onih koje bi trebalo pomenuti.

Atipičan je susret sa Borhesom. U Univerzumu postoji neko ko upravlja našim sudbinama. Susret sa Borhesom – dokaz je ove teorije.

Dakle, brojni se krugovi otvaraju i zatvaraju u ovim knjigama. Svi su oni značajni, kao što je značajna svaka od ovih knjiga pojedinačno, i ukupni korpus kojeg čine. Ipak, istakao bih značaj knjige “OD BEZNAĐA DO NADE”. Iako sam se, kako sam i istakao na početku,  odlučio za drugačiji pristup, ne mogu a da ne pomenem njen poseban značaj. Prije svega zbog sagovornika, ali i zbog konciznosti teksta, zbog živosti razgovora, zbog suština koje se smiješe kao zreli plodovi. Ova knjiga je zrela i zaokružena, možda krajnji domet u ovoj vrsti umjetnosti. Iskustvo, godine, sve je to učinilo svoje, te od ove knjige načinilo pravi dragulj.

Branku već godinama nagovaram da izdvoji i zapiše atipične detalje iz susreta sa svojim sagovornicima, što bi bilo dragocjeno za čitaoce i kulture zemalja iz kojih potiču. Takva knjiga bi bila svojevrsno svjedočanstvo nekih neposrednih trenutaka onoga što nije dio intervjua, ali jeste dio života, običnog života. Ako oni imaju obične živote.

Mislim da bi takva  knjiga  bila  višestruko značajna. Čini se da me je poslušala, pa je u dnevnom listu  “Vijesti”, tačnije u kulturnom dodatku ART, objavila nekoliko takvih sjećanja i prisjećanja koji su bili veoma čitljivi i intrigantno zanimljivi. Vjerujem da će me poslušati, te da će zaokružiti i tu kreativnu cjelinu, koja bi se prirodno uklopila u memoare koje piše,  te i toj knjizi dala posebnu dimenziju…

           Veliki francuski pjesnik Alen Boske, u znak zahvalnosti za njene prevode, posvetio joj je pjesmu u zbirci “PJESME”: 

                                                                              Mladiću,

Ostavljam ti u nasljedstvo ove stranice:

U njima ćeš otkriti 

Stabla pomorandži koja će ti biti prijatelji,

Horizont koji nosimo među očima,

Plavetnilo nježno kao djevojačke grudi,

Nekoliko tajni,

Nekoliko sumnji ponekad 

Neophodnijih od hljeba.

 Mladiću, 

Zavještavam ti riječi svoje pjesme, 

Da bi ti od njih napravio ljepšu pjesmu.

                                                                                                                        Miraš Martinović, 20. 10. 2015.

Mario Vargas Ljosa i Branka Bogavac

   Branka Bogavac et Mario Vargas Llosa

Pobuna patnika i naših intelektualaca u našem veku je, u suštini, pobuna bogova kojima je otpadništvo od sumnjivih vera i još sumnjivijih vernika, mera za čoveka od kojeg smo otskočili kao od đavola. Tu počinju prostori egzila o čijoj bedi i o čijem sjaju govori sovjetski disident Efim Etkind. Njegova metamorfoza od nezaverenika do otpadnika, koji je poslove teorije jezika i pisanja poezije zamenio angažmanom na razotkrivanju i rušenju totalitarizma, upravo je metamorfoza koja se videla i na našim prostorima, mada je naš egzil bio unutrašnji.

Tako je marginalno, ali u biti značajno, pisao Jezdimir Radenović o razgovorima Branke Bogavac, pre desetak godina, valjda 1991, u jednom tad cenzurisanom, neobjavljenom pasusu. I umnogome, oštrouman i neočekivan kakav već jeste, otkrio suštastvenu moć premošćavanja, udvajanja, saživljavanja koju ova naša spisateljica poseduje raskošno i veoma atraktivno. U dva maha, valjda najpre u razgovoru Branke Bogavac sa Sioranom ima reč osmoza.  Za znamenitog mislioca savremenog sveta, to je pre svega lek od neznalica, život među knjigama čiji  i fizički prostori itekako omogućavaju dodir spoznaje, prerušavanja, kao u kakvoj Šekspirovoj komediji, odlučnosti. Ovo je, naime, isto toliko knjiga razgovora sa piscima, kao i sa čitaocima. Možda sam osrednji pisac, ali sam dobar čitalac, izgovorio je ovde Borhes, koji je, ne jedino po meni, najuticajniji moderni srpski pisac. To čitanje, preplet stožernih tokova istraživanja, saborno mesto ideja, kako isto moj prijatelj Jezdo zove Pariz, najčešće i jeste predmet ovih razgovora o, mahom spisateljskom , to će reći, i životnom iskustvu.

Ako iko, onda bi zacelo Branka Bogavac i njeni izabrani sabesednici mogli da zabeleže onu latinsku:  Timeo hominem unus libri.  (Bojim se čoveka jedne knjige.)

Naime, toliko je njena erudicija nesputano polje maštarija da, čak i kada bi hteli, ne bi umeli da joj odole ti slavni sagovornici. Ovo je knjiga koja prevashodno dokazuje da je nam  XX vek bio i ostao vek fragmenata, onih koje je mario Borhes, i koji je, premda i dalje verujući, ogromno osporavao roman. Uostalom, nije li ovde rečeno da je roman jedini žanr koji se, tako dugo, čak neprestano osporava.  Taj uvek, nadrealistički tobože prezir prema klasičnom romanu, provocirao je neke od autora sa kojima je superiorno, nimalo na površnoj novinarskoj razini, razgovarala Branka Bogavac.

Ništa tu nije zaobiđeno, pa ni politički žurnalizam Dostojevskog, niti šarm Vajdla, toliko aktuelan, ni opservacija ili nova enigma u zaključivanju Česlava Miloša o srednjoevropskom sindromu. Ovde je upravo žena, Natali Sarot, izgovorila, uz navođenje mnoštva primera, kako pesnik izlazi iz kuće žena, a kako, po Jonesku, san i krije i otkrije. Teme su planetarne, često veoma specijalne, zavičajne, Sibinj izrasta na ovim stranicama veoma uzbudljivo kao san Siorana, ali i kao mogućnost izazova. Obično se za zabačeno ostrvo veli kako je jedino važno stoga da bi se sa njega, kad tad a možda i ranije, pobeglo. Jonesko je, uzgred, upravo u karnerima razgovora sa Brankom Bogavac otkrio svoju zamamnu  opsesiju: da je neobičnost u svemu, kako su nam pokreti srećom i nekontrolisani, neoktroisani, nesuvisli naizgled, odajući nam tajne, prepoznavajući nas u očima drugih.

Kada bi mene neko pitao gde su tajanstvene osmotične, recimo, tačke ove knjige, svakako bih najpre nastojao da dokažem kako je ona, spisateljica velike radoznalosti i prozračne, rafinovane erudicije, najpre pokušala, a onda i uspela da od svojih saznanja o sagovornicima i o onim drugim, a pokatkad, sasvim diskretno i u prisustvu svoje Milene i svog Aleksandra, stvori onaj zatvoreni porodični krug, koji je snažno afirmisao svojim  filmom Lukijano Viskonti, i koji se, upravo zbog tumačenja mogućeg izlaza, komplementarnog doticaja klasične kulture i modernih vremena, toliko voleo naš veliki estetičar i kritičar Dragan M. Jeremić. Tako se odjednom, sasvim spontano, i opet bez imalo vulgarnog , ulazi u svet zasvođenih biografija nekih od autora koji su, nema nikave sumnje, obeležili XX vek. Tako sve postaje ubedljivije, nema amvona, nema  pokorenosti. Ova knjiga i jeste jedan od neopozivih udaraca našem snobizmu, našim plavim čarapama, našem tobožnjem znanju koje se, tako često, udvajajući se beskrajno, pretvara u najmučniji provincijalizam.

Druga tajanstvena tačka sjajne recepcije ove knjige u širokom čitalačkom krugu svakako je u fenomenu prepoznavanja. Kao što su naši znameniti pisci s početka XX veka (Crnjanski u Toskani, Andrić u gliptoteci Kopenhagena pred glavom Dioklicijana, Krleža u Flandriji koja ga neopozivo podseća na podravske motive, ne jedino Krste Hegedušića) radosno otkrivali sličnost (Isidora je povodom nekih putopisa Crnjanskog kazivala kako je najubedljiviji kada dodiruje našu njivu) – tako je, sasvim diskretno, a opet posve spontano, Branka Bogavac pomalo i pitajući, a pomalo i odgovarajući na postavljena pitanja, udvajala svoj zavičajni sindrom. To nije samo u slučaju Patrika Besona, koji, i inače, pre svega motivski i senzibilitetom iskustva majke, ostaje reprezentativan i po tome što smatra da bi jedino u ovom jeziku bio skroz-naskroz pročitan, kao možda Nabokov usred Rusije, nego i na drugim stranama. Ne radi se tu o takozvanim učtivim pitanjima na kraju, nego  o gotovo ukletoj sudbini našeg balkanskog atlasa. Sva je sreća kada može da kaže kako su i naši autori i naši graveri oko Siorana (Kako smo ga otkrili!). Tako i Eli Vizel, ali davno, govori o nama kao o poetskoj zemlji, a Alen Boske o svojim likovnim dojmovima u vezi sa Dadom, Ljubom i Veličkovićem. Čak i za Borhesa, Sarajevo, sa datumom u kome je pucanj Gavrila Principa, mladića s imenom arhangela, a sa prezimenom kneza, nezaobilazan datum mladosti. Dakle, posve drukčije nego za Lorensa Darela, koji je, živeći 50-tih u Beogradu, verovatno ogromno i dalje začaran aleksandrijskim i indijskim iskustvom, pred Sarajevom, koje je, kako su išle godine, bezmalo katarzična naša istorija, izgovorio u jednom stihu pesmu, posvećenom gradu na Miljacki: Nema mnogo istorije. 

Svakako je u tumačenju te tajanstvene mrene ovih razgovora, ili izmaglice, ako hoćete, veoma karakterističan slučaj Ismaila Kadarea, pored Borhesa, najčešće spominjanog kandidata za Nobelovu nagradu u razgovorima Branke Bogavac. Ovaj nekadašnji sugrađanin Envera Hodže, sa Đirokastrom kao senacionalnim urbanim getom civilizacije koja je nestala, autor Generala mrtve vojskeHronike kamenog grada, favorit a potom apatrid, ovde je izgovorio nekoliko tako uzbudljivih stranica o biografiji i o već uveliko poslednjim danima Danila Kiša da ih nikako ne mogu zaobići istraživači i hroničari. A, uzgred, taj naoko ležerni razgovor Hodže, sa prezirom prema ćirilici, ruskim običajima, prostaklucima Istoka, ide u red visokofreventnih ispitivanja. Nema islednika naoko, sve se to samo njuši, sluti, priviđa. Fenomenalan iskaz o prvom i poslednjem susretu Kadarea i diktatora, koji ide u red sa doživljajima, pa i sa pismom, junaka Krležinog Banketa u Blitvi Nilsa Nilsena pukovniku Barutanskom.

Treću tajanstvenu tačku vidim u izuzetnoj koncentraciji Branka Bogavac: da bude dežurno oko i uho, a da ni po čemu ne odlepi, da ne postane čangrizavi, samogrožljivi islednik. Razgovor nije isleđivanje. Razgovorom postajemo drugi. I upravo u tom fenomenu neopaženog naoko prodora u tuđe svetove, koji uostalom više i nisu tuđi, sve postaje nalik na Andrićevu rečenicu koja sve vidi, a koja se ne vidi, zaista.

U domenu tog neisleđivanja svakako ima i onih spasonosnih situacija kada Branka Bogavac želi da izvesnoj rezignaciji, logici apsurda, ipak velikoj modernoj nebrizi za knjigu, ostavi kao baštinu razgovornu i čitalačku i nešto drugo.

Gotovo da sam osećao fizičku radost kada sam pročitao kako je „uhvatila“ Borhesa kako izgovara: Želeo bih da moje ima nestane a da bajka ostane.

Radi se, dakako, o izboru. Branka Bogavac najpre ostvaruje svoj izbor, možda i po srodnosti. Tako unapred prestaje predračun, proračun ili prognoza o završetku rata. Razgovor unapred nije rat. Pre sašaptavanje, pre markiranje dilema, pre saučesništvo, nego sukob. Zaključci su katkad neočekivani: razgovor je vazda lutrijski, neponovljiv, vidi se i po tzv. Ponovljenom razgovoru sa Sioranom: nikada više onog prvog tembra, onih motiva, one neizvesnosti kao u nesnimljenom razgovoru sa Sioranom. Čudan sabor je, zapravo, od svojih i kultnih naših pisaca  sastavila Branka Bogavac. Neki se poznaju međusobno, čak i druguju u starosti (Jonesko i Sioran), neki se mimoilaze, neki se nadaju, neki, u dubokoj izolaciji, možda oponašajući svoje junake sviraju srednjovekovnu muziku, kao Umberto Eko, svi čitaju Ruse, svi ne mare roman koji takođe pišu, svi su buntovnici, pomalo izgnanici, još uvek ne i samoubice.

Gotovo simbolično, na kraju knjige Eli Vizel, sećajući se svojih mladićkih iskustava iz Sigeta, pobunu u Varšavskom getu smatra prekretničkom, ne samo u smislu poleta mladićstva u jednoj legendi bez premca, nego i kao lek, za poraze, za gubitništvo, za apsurd. Ovu magičnu knjigu valjalo je i pročitati  upravo zbog  tog koncenzusa: pobuna, nimalo bukvalna, nikako unapred smrt.                                                                                                                                                Draško Redjep

Uručenje odlikovanja „Ordena viteza umjetnosti i književnosti“ gospođi Branki Bogavac, Pariz, 15. maj 2014. godine.

Video zapis RTV Crne Gore.

Du desespoir à l’espoir (2015.) Od beznadja do nade

Od beznadja do nade, KULTURNI CENTAR BAR, 2015.

Deseta knjiga Branke Bogavac, “Od beznađa do nade”, (Kulturni centar Bar, 2015.).

POSVETA Dusanu Bogavcu u knjizi OD BEZNADJA DO NADE, 2015.                   Dédicace à mon frère Dušan Bogavac  *  Posveta  bratu  Dušanu Bogavcu                                                                                                                      (1931-1990)

Knjiga “Od beznađa do nade” je nešto osobito. Dok su prethodne knjige sadržale samo pisce ili slikare, ovo izdanje nam predstavlja najrazličitije vrste umjetnika i pisaca. Većini njih životi su bili izloženi opasnostima, progonima i torturama iz kojih su izašli kao pobjednici, što potvrdjuje i naslov: Gao Singđijan,  Đerđ Konrad, Bela Ahmaduljina, Frederik Begbede, Adonis, Sergej Paradžanov, Dominik Desanti, Efim Etkind, Lena Konstante, Irina Jemeljanova, Mišel Bitor, Pjotre Fomenko, Vjačeslav- Slava Ivanović Polonjin, Miguel Anhel Estrelja, Fernando Arabal,  Danijel Miteran, Ernesto Sabato, Arman, Januš Glovacki, Katerin Mije, Ana Blandijana, Viktor Jerofejev, Jevgenije Borisovič Pasternak, Mihail Rudi, Imre Kerteš, Elena Kadare, Pavel Lungin, Mihail Konstantinovič Anikušin, Marija Kodama Borhes.

Le livre “Du desespoir à l’espoir” est particulier. Alors que mes précédents  livres contenaient seulemnt des écrivains ou des peintres, ce dernier livre présente  un melange d’artistes et d’écrivains de tous bords:  Gao Xingjian,  Gyoergy Konrad, Bela Ahmadulina, Frédéric Beigbede, Adonis, Serguei Paradjanov, Dominique Dessanti, Efim Etkind, Lena Constante, Irina Emeljanova, Michel Butor, Piotr Fomenko, Viatcheslav- Slava Ivanovitch Poloinine, Miguel Anhel Estrelja, Fernando Arabal, Danielle Mitterrand, Ernesto Sabato, Arman, Janusz Głowacki, Catherine Millet, Ana Blandiana, Victor Jerofejev, Evguenii Borisovich Pasternak, Mihail Rudi, Imre Kertesz, Helena Kadare, Pavel Lounguine, Mihail Konstantinovich Anikouchine, Maria Kodama Borges.

Promocija u Francuskom institutu, 14. 4. 2016.

Jeudi 14 avril 2016 – 19h
Belgrade, Institut français de Serbie, Knez Mihailova 31
En serbe sans traduction

Branka Bogavac, journaliste, écrivaine, ancienne directrice du Centre culturel de Serbie et Monténegro à Paris, a rassemblé dans ce livre les entretiens qu’elle a réalisés avec les écrivains et les artistes les plus éminents du monde entier : Czeslaw Milosz, Milan Kundera, Claude Simon, Ismail Kadaré, Nathalie Sarraute, Umberto Eco, Emile Cioran, Jean Cassou, Jean Claude Renard, Eugène Ionesco, Michel Butor, Andreï Makine, Marguerite Duras, Alain Bosquet, Nadine Gordimer… Chaque entretien est une histoire vécue et un témoignage remarquable. C’est pourquoi ces textes publiés par le Centre culturel de Bar peuvent être lus comme un récit ou un roman.

Avec : Ivana Hadži-Popović, écrivaine, Ratko Božović, écrivain, Miraš Martinović, écrivain et Branka Bogavac, auteur

U četvrtak 14. aprila 2016, u 19h u Francuskom Institutu u Beogradu, Knez Mihailova 31, održana je promocija 10. knjige Branke Bogavac “Razgovori u Parizu – Od beznadja do nade”, koju su predstavili Ivana Hadži-Popović, Ratko Božović, Miraš Martinović i autorka. Izdavač je Kulturni centar Bar, 2015.

To je neobična knjiga: pored nobelovaca i pesnika u njoj su i režiseri, reditelji, skulptori, slikari, dramaturzi… (Gao Singđijan, Đerđ Konrad, Bela Ahmaduljina, Frederik Begbede, Adonis, Sergej Paradžanov, Dominik Desanti, Efim Etkind, Lena Konstante, Irina Jemeljanova, Mišel Bitor, Pjotre Fomenko, Miguel Anhel Estrelja, Fernando Arabal, Danijel Miteran, Ernesto Sabato, Januš Glovacki, Katerin Mije, Ana Blandijana, Viktor Jerofejev, Jevgenije Borisovič Pasternak, Mihail Rudi, Imre Kerteš.). Svaki razgovor je svedočenje ljudi o nečem izuzetnom, teškom ili lepom, što ih čini osobitim i zanimljivim.

Sagovornici Branke Bogavac, novinarke, pisca, diplomate i bivšeg direktora Kulturnog centra Srbije i Crne Gore u Parizu, najpoznatije su ličnosti iz sveta književnosti i umetnosti. Među njima u prethodnim knjigama “Razgovori u Parizu” su: Klod Simon, Margerit Diras, Horhe Luis Borhes, Česlav Miloš, Milan Kundera, Natali Sarot, Ismail Kadare, Umberto Eko, Emil Sioran, Žan Kasu, Žan-Klod Renar, Ežen Jonesko, Orhan Pamuk, Andrej Makin, Alen Boske, Nadin Gordimer…

Entretiens avec Dado (2013.) Razgovori sa Dadom

Razgovori sa Dadom, Narodni muzej Crne Gore, Cetinje, 2013.

Deveta knjiga Branke Bogavac, “Razgovori sa DADOM”, (Narodni muzej Crne Gore, Cetinje, 2013.).

Knjiga “Razgovori sa Dadom”, drugo dopunjeno izdanje, koje je objavio Narodni muzej Crne Gore, luksuzno je opremljena knjiga intervjua sa crnogorsko-svjetskim slikarom Dadom Djurićem. U knjizi su publikovani i tekstovi poznatih književnika i likovnih kritičara o slikaru i njegovom umetničkom opusu. Veliki broj likovnih ilustracija u knjizi je vrhunskog kvaliteta.

Les “Entretiens avec Dado”  comportent une serie d’interviews avec l’artiste, un certain nombr de textes d’ecrivains ou de critiques sur son oeuvre. Ce livre est illustré  par un grand nombre  d’excellentes reproductions d’oeuvres de l’artiste.

Les entretiens à Paris V (2008.) Razgovori u Parizu V

Razgovori u Parizu V, KULTURNI CENTAR BAR, 2008Osma knjiga Branke Bogavac, “Razgovori u Parizu V”, (Kulturni Centar, Bar 2008.).

“Razgovori u Parizu V” je do sada najkompletnije izdanje po broju razgovora  sa piscima.

Ce livre “Les entretiens à Paris” est le plus complet en ce qui concerne le nombre d’écrivains européens et mondiaux, tels que  Claude Simon, Czeslaw Milosz, Mario Vargas Llosa, Eli Wiesel, Orhan Pamuk, Toni Morisson-tous Prix Nobel, ainsi que Jorge Luis Borges, Nathalie Sarraute, Francis Ponge, Milan Kundera, Ives Bonnefoy, Alain Bosquet, Umberto Eco, Amos Oz, Egène Jonesco, Emil Cioran, Horhe Amado,  Marguerite Duras,  Ismail  Kadare, Patrick Besson,  Blaga Dimitrova, Andrei Makine, Guillermo Cabrera Infante, Andrei Siniavski, Nikolae Breban, Vasili Vasilikos, Paul Oster, Andrei Bitov, Anatolii Ribakov, Sreten Perović, Vidosav Stevanović, Predrag Matvejević.

LE MONTENEGRO A PARIS (2007.) Crna Gora u Parizu

Crna Gora u PARIZU, Razgovori i susreti sa umjetnicima, POBJEDA, Podgorica, 2007

Sedma knjiga Branke Bogavac, “Crna Gora u Parizu”, (“Pobjeda”, Podgorica 2007.).

U knjizi “CRNA GORA U PARIZU, Razgovori i susreti i sa umjetnicima” mogu se pročitati intervjui sa 42 slikara  i jednim piscem koji zna i voli  da crta – Zuvdijom Hodžić.  To su: Dado Đurić, Vojo Stanić, Branko Filipović – Filo, Nikola Gvozdenović – Gvozdo, Mijo Mijušković, Uroš Tošković, Miloš Šobajić, Jovo Ivanović, Ratko Odalović, Pavle Pejović, Anka Burić, Đeljoš Đokaj, Rajko Todorović-Todor, Stanko Zečević, Ratko Vulanović, Vasilisa Radojević, Dragan Karadžić, Zlako Glamočak, Božidar Pavićević-Zodiak, Milo Stojković, Slobo Slovinić, Mišo Popović, Srđan Vukčević, Pero Nikčević, Aleksandra Popović, Bato i Anastazija Brajović, Draško Dragaš, Branko Papović-Papo, Drago Dedić, Jarmila Vešović, Nikola Kovačević, Aldemar Ibrahimović, Tiho Vujović, Krsto Andrijašević, Mijodrag Pekić, Zuvdija Hodžić, Admir Bambur, Darko Karadžić, Mihael Milunović, Mila Đerković, Vojo Saičić, Vladislav Šćepanović.

Dans le livre “LE MONTENEGRO A PARIS – Entretiens et rencontres avec les artistes” se trouve 42 peintres monténégrins et un écrivain qui aime et sait dessiner – Zuvdija Hodžić. Parmi les peintres il y a  des noms prestigieux: Dado Đurić, Vojo Stanić, Branko Filipović– Filo, Nikola Gvozdenović – Gvozdo, Mijo Mijušković, Uroš Tošković, Miloš Šobajić, Jovo Ivanović, Ratko Odalović, Pavle Pejović, Anka Burić, Đeljoš Đokaj, Rajko Todorović-Todor, Stanko Zečević, Ratko Vulanović, Vasilisa Radojević, Dragan Karadžić, Zlako Glamočak, Božidar Pavićević-Zodiak, Milo Stojković, Slobo Slovinić, Mišo Popović, Srđan Vukčević, Pero Nikčević, Aleksandra Popović, Bato i Anastazija Brajović, Draško Dragaš, Branko Papović-Papo, Drago Dedić, Jarmila Vešović, Nikola Kovačević, Aldemar Ibrahimović, Tiho Vujović, Krsto Andrijašević, Mijodrag Pekić, Zuvdija Hodžić, Admir Bambur, Darko Karadžić, Mihael Milunović, Mila Đerković, Vojo Saičić, Vladislav Šćepanović.

Entretiens de Paris IV (2004.) Pariski razgovori IV

Pariski razgovori IV, NARODNA KNJIGA, Beograd, 2004

Šesta knjiga Branke Bogavac, “Pariski razgovori”, (“Narodna knjiga”, Beograd, 2004.).

Knjiga “Pariski razgovori” sastoji se iz tri dijela – srpski pisci u Parizu: Borislav Pekić, Milorad Pavić, Aleksandar Tišma … zatim – svjetski i evropski pisci: Moris Nado, Guljermo Infante, Paolo Kueljo, Blaga Dimitrova, Marija Kodama… i dramski i filmski umjetnici: Rade Šerbedžija, Galjina Višnjevska, Tadeuš Kantor i Andrej Končalovski.

Ce livre”Entretine de Paris” comporte trois parts – les ecrivains serbes à Paris: Borislav Pekić, Milorad Pavić, Aleksandar Tišma, les écrivains européens et d’ailleurs: Moris Nado, Guillermo Cabrera Infante, Paulo Coelho, Blaga Dimitrova, Maria Kodama… et les artistes de théâtre et de cinema: Rade Šerbedžija, Galjina Vichnievska, Tadeusz Kantor et Andrei Kontchalovski.

La peinture comme le bonheur irationel (2004.) Slikarstvo kao neracionalna sreća

Slikarstvo kao neracionalna sreca, PEŠIC I SINOVI, Beograd, 2004

Peta knjiga Branke Bogavac,  “Slikarstvo kao neracionalna sreća”, (“Pešić i  sinovi”, Beograd, 2004.).

Knjiga “Slikarstvo kao neracionalna sreća” sadrži razgovore sa najpoznatijim jugoslovenskim slikarima, prvenstveno sa onima koji žive ili su živjeli u Parizu: Bata Mihailović, Dado Đurić, Kosa Bokšan, Ljuba Popović, Petar Omčikus, Ljubinka Mihailović, Vojo Stanić, Jože Cijuha, Vlada Veličković, Zoran Mušič, Zlatko Glamočak, Safet Zec, Miloš Šobajić, Uroš Tošković, Tome Serafimovski i Nikola Gvozdenović.  

Le livre “La peinture comme le bonheur irationel” rassemble 16 entretiens avec les grands peintres yougoslaves, en particulier ceux qui ont vécu ou qui vivent à Paris: Bata Mihailović, Dado Đurić, Kosa Bokšan, Ljuba Popović, Petar Omčikus, Ljubinka Mihailović, Vojo Stanić, Jože Cijuha, Vlada Veličković, Zoran Mušič, Zlatko Glamočak, Safet Zec, Miloš Šobajić, Uroš Tošković, Tome Serafimovski et Nikola Gvozdenović.

Les entretiens à Paris III (2002.) Razgovori u Parizu III

Razgovori u Parizu III, PEŠIC I SINOVI, Beograd, 2002

Četvrta knjiga Branke Bogavac, “Razgovori u Parizu”, (“Pešić i sinovi”, Beograd, 2002.).

Knjiga “Razgovori u Parizu” sadrži  22 intervjua sa 19 velikih evropskih i svjetskih pisaca: Klod Simon, Nadin Gordimer, Česlav Miloš, Mario Vargas Ljosa, Toni Morison, Eli Vizel -dobitnici Nobelove nagrade, zatim Horhe Luis Borhes, Ežen Jonesko, Umberto Eko, Emil Sioran, Horhe Amado, Milan Kundera, Margerit Diras, Alen Boske,  Pol Oster, Ismail  Kadare, Natali Sarot, Andrej Makin i Patrik Beson.

Ce livre “Les entretiens à Paris” présente 19 grands écrivains européens et mondiaux: Claude Simon, Nadin Gordimer, Mario Vargas Llosa, Toni Morisson,  Czeslaw Milosz,   Elie Viesel  – tous Prix Nobel, ensuite:  Jorge Luis Borges, Eugène Jonesco, Emil Cioran, Horhe Amado, Umberto Eco, Marguerite  Duras, Milan Kundera, Alain Bosquet, Paul Oster, Ismail  Kadare, Natali Sarot, Andrei Makin et Patrick Besson.

Entretiens avec Dado (2001.) Razgovori sa Dadom

DADO, OKTOIH, Podgorica, 2001

Treća knjiga Branke Bogavac, “Razgovori sa Dadom Djurićem”, (“Oktoih”, Podgorica 2001.).

U knjizi “Razgovori sa Dadom”  publikovana je serija razgovora sa tim crnogorsko-svjetskim umetničkim velikanom. U njoj se takođe nalaze prikazi  pisaca i stručnjaka za likovnu kritiku, kao i veliki likovni blok reprodukcija slika Dade Djurića.

Les “Entretiens avec Dado”  comporte une serie d’interviews avec l’artiste, un certain nombre de textes d’ecrivains ou de critiques sur son oeuvre et un grand nombre de reproduction de l’artiste.